КОМЕ ЗАКОН ЛЕЖИ У ТОПУЗУ…

Поводом предлога Закона о раду, Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије рекао је:

– Ако правимо паралелу садашњих решења и измена које се предлажу, у пракси би то за запослене значило да ће уместо 12 примити 10,5 зарада.

Користећи времеплов, направила сам кратак сценарио догађаја у Србији, уколико би предложени закон био усвојен.

И ево шта су рекли људи који су имали шта да кажу још кадгод:

Ј. Ј. Змај дао је практичне савете грађанима за примену овог закона:

,, Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху.“

Кад је закон заживео, десило се следеће:

,,Послушни су Јутутунци,
Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.“

На то  се надовезала Десанка Максимовић:

,,И сви умрли у истом дану…“

Његош као Његош, рече само:

,,Коме закон лежи у топузу,

трагови му смрде нечовјештвом.“

Сигурна сам да Његош, иако је био велики мислилац, није могао претпоставити да ћу га цитирати на двестагодишњицу његовог рођења, и то поводом доношења новог Закона о Раду.

Рад, именица која заиста заслужује да буде написана великим словом, деградира се већ дуже време, као што се деградира и радничка класа. Време јој је да изумре. Дакле, идеја Друге интернационале дефинитивно треба да замре, и да се лепо вратимо у време настанка демократије, у робовласничко друштво.

Но, кад мало боље размислим, то даје одличан шлагворт за разраду овог што на почетку рече Љ. Орбовић.

Ако се вратимо у време настанка демократије, моћи ћемо да применимо првобитни римски календар, који је имао десет месеци.

Он је изгледао овако:

• Martius (31 дан)
• Aprilis (30)
• Maius (31)
• Iunius (30)
• Quintilis (31)
• Sextilis (30)
• September (30)
• October (31)
• November (30)
• December (30)

Календарска година је трајала 304 дана, а 61 дан зиме није био обухваћен календаром.

Ако бисмо то учинили, десет ипо плата би нам биле довољне, чак бисмо профитирали с пола плате! Пола плате би нам дошло као регрес!

Остаје само питање шта са зимским данима, које не бисмо рачунали. Но, то је свакако зима, а како смо научили да ћутимо и жмуримо, не би нам тешко пало да научимо да преспавамо зиму.

Ако могу медведи, што не бисмо могли и ми?

Овај текст је врста моје побуне против предложеног закона.

Но, не знам да ли сам сама у овоме, па опет узех времеплов, да питам Протагору, шта ће народ рећи на закон.

Он рече: ,,Што се тиче народа, он ништа не види, него само понавља оно што му вођи кажу“.

Иди, Протагора, у … софисте!

Али, ја не могу да ћутим! Морам поново попричати са Змајем:

„Мало нас је кој’ би смели” —
— „Ал’ вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” –

Змај је, ипак, ЗМАЈ! Где он стаде, ја ћу продужити…

Ивана Бошњак Бошњак