Početna » Novosti » ZAKON NE ŠTITI NASTAVNIKA OD NASILJA UČENIKA U ŠKOLI

ZAKON NE ŠTITI NASTAVNIKA OD NASILJA UČENIKA U ŠKOLI

Pitamo se zašto je nasilje po našim školama toliko zastupljeno. Svakako su u pitanju mediji i sredstva masovne komunikacije koji raspiruju nasilje, mržnju i destruktivno ponašanje kod učenika. Međutim, jedan od razloga je upravo to što nijedan zakon ne štiti nastavnika od izloženosti neprijatnostima, uznemiravanju i svim vrstama nasilja (elektronsko, verbalno, fizičko…).

Zakon o javnom redu i miru u članu 3. definiše pojam javnog reda i mira kao i pojam javnog mesta, pa se tako u tačkama 1, 2. i 3 člana 3.  navodi sledeće:

1) javni red i mir – jeste usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu i delovanjem organa i organizacija u javnom životu radi obezbeđenja jednakih uslova za ostvarivanje ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana zajemčenih Ustavom;

2) javno mesto – jeste prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova;

3) prekršaji protiv javnog reda i mira – jesu protivpravna dela kojima se na javnom mestu ugrožava ili narušava javni red i mir, stvara uznemirenje ili ugrožava sigurnost građana, ometa kretanje građana na javnim mestima ili ostvarivanje njihovih prava i sloboda, vređa moral, ugrožava opšta sigurnost imovine, vređaju ili ometaju službena lica ili se na drugi način narušava javni red i mir.

U skladu sa prethodnim, škola se ne može smatrati javnim mestom imajući u vidu da to nije prostor koji je dostupan neodređenom broju lica i čiji identitet nije unapred određen, te tako ni sva dela, koja, inače imaju sve karakteristike prekršaja protiv javnog reda i mira, ukoliko su izvršena u školi, ne mogu se  podvesti pod dela protiv javnog reda i mira.

Primera radi, ne postoji mogućnost da škola  protiv učenika podnese prekršajnu  prijavu, ukoliko on ošamari  nastavnika u dvorištu ili hodniku škole, jer, pre svega, škola se ne smatra javnim mestom. Eventualno, u ovom slučaju, postoji mogućnost pokretanja krivičnog postupka od strane nastavnika (oštećenog lica) isključivo po osnovu privatne tužbe, što je skup i neizvestan postupak u sudskom procesu, jer postoji obaveza oštećenog lica, da dokaže sve okolnosti i činjenicu da mu je nansena lakša telesna povreda. Šamar se i ne smatra lakšom telesnom povredom, sem ako ostavi telesne posledice (oštećenje lica, izbijen zub…). U članu 111. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja definisana je zabrana nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, ali su sankcije prema učeniku tokoliko marginalne, da nisu vredne pomena.

Tek ako je nastala teška telesna povreda (oštećenje i umanjenje životne aktivnosti), oštećeno lice (nastavnik koji je pretrpeo takvu povredu) podnosi krivičnu prijavu javnom tužiocu sa svim dokazima (medicinska dokumentacija, svedoci koji će biti saslušani, snimak neke nadzorne kamere i sl.).

U slučaju da učenik fizički napadne profesora van škole, onda profesor kao oštećeno lice može da podnese prekršajnu prijavu prekršajnom sudu, zbog povrede javnog reda i mira.

Sve u svemu, opet dolazimo do zaključka da se nasilje afirmiše, umesto sankcioniše. To negde i ne čudi, pošto je ovo država u kojoj apsurd nije stilska figura, već način života.

 

Predsednik SPRV
Milan Trbović, prof.

Ovaj članak možete preuzeti OVDE.

O Milan Trbović

Pročitajte

ČESTITKA

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

seven + fourteen =