Zakon o radu kao premisa budućnosti Srbije

Ne želim sada samo da se bavim predlogom izmena Zakona o radu (mada je po svemu što smo čuli, ovo potpuno novi zakon) i onim što on danas donosi u svaki dom u Srbiji. Ne želim, jer svako ko je bar na minut čuo većinu odredbi pomenutog predloga, zna da radnike isti vraća u period feudalnog društva. Sve je tu kristalno jasno.

    Logika kojom se zakonodavac koristi ima uporište u jednom delu realnost,i a to je da, ako imaš radnu snagu a nemaš kapita, i onda moraš na svaki način da se dodvoravaš onome ko je na bilo koji način, pošteno ili drugačije stekao šaku dolara, kako bi izabrao baš tebe. Međutim, put kojim društvo pretvaraš u poligon jeftine radne snage i omogućavaš mu poslove koji su manuelne prirode i koji dolaze ovde zato što smo jeftiniji od nekog u npr. Bangladešu ili Somaliji, ili još gore, jeftiniji od energenata koji bi pokretali neke mašine(većinu poslova koje mi radimo u svetu rade mašine !) u zemlji odakle ti i takvi kvazi kapitalisti dolaze je put u propast i tu nema nikakve dileme! Gde će završiti procenjena dobit kapitalista u visini od 1.7 milijardi eura na godišnjem nivou? Da li postoji neki poseban namenski račun preduzeća na koji će taj novac odlaziti kako bi se proširila ili modernizovala proizvodnja, ili će kapitalista umesto u Budvu preko leta leteti na neko egzotičnije mesto? Kako to pomaže Srbiji sutra? Bezbroj pitanja, a ni jednog odgovora.

     Mi, prosvetni radnici i članovi Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, znamo da postoji i drugačiji put rešenja problema u koje smo kao društvo zapali. No, to je rešenje o kome se ovde uopšte ne govori (bar ne na mestima gde se politika kreira), a ne govori se zato što je on teži tj. zahteva mentalni napor vlasti ali i društva u celini!

     Zemlje poput Estonije ili Irske bile su u istoj situaciji kao i mi danas.Jedni su bili poznati po krompiru,viskiju i emigrantima, drugi kao parče kopna na obali Severnog mora koje je pre samo 30 godina ponovo uspostavilo svoju državnost  bežeći iz zagrljaja gvozdene zavese.Dakle, poput nas nisu imali ni rude,ni egzotična mora i prelepe planine.Sve što su imali,kao i mi danas, jesu –ljudi! To je jedini kapital na kojem su gradili budućnost svog društva i države. Umesto onoga što se nama danas servira,povratka u feudalizam i obespravljenog pojedinca, oni su rešili da promovišu sebe na potpuno drugačiji način,kao skupu, ali kvalitenu radnu snagu! Sve svoje resurse podredili su tom cilju.

Baza za to je sistem obrazovanja koji su uspostavili tako da danas ne postoji ozbiljna kompanija iz npr. IT sektora,farmaceutske industrije ili bankarstva i osiguranja  koje svoje predstavništvo nema u gorepomenutim državama. Razlog su naravno ljudi,kvalitetna radna snaga.Takav kapital(Microsoft,ITM,Google…) ne brine o sindikalnom organizovanju radnika,ne brine o tome koliko je država efikasna u prikupljanju poreza. A ne brine zato što o tome ne mora da brine. Profiti koje ostvaruju dovoljni su, ne za funkcionisanje, već i za permanentno usavršanje proizvodnje i proizvoda. Za samo nešto više od decenije, nacionalni dohodak po glavi stanovnika u pomenutim državama prestigao je mnoge razvijene zemlje Evrope i tako su izbegli sudbinu koja je nama izgleda namenjena. Život u kartonskom naselju ispod mosta evropske reke, na periferiji evropskog grada, po svemu sudeći, čeka upravo nas.

    Sve ono što danas kroz ovaj predlog zakona možemo uočiti je to da pretpostavka jeftine radne snage kao osnovnog načina ekonomskog razvoja(kakvo pogrešno razmišljanje) tek dobija svoje obrise u ovom društvu. O pametnijem i po svim standardima nama idealnom rešenju(ljudski potencijal,emigranti u svetu,položaj države,broj stanovnika…) gotovo da niko i ne govori.

     Planirati modernizaciju društva i ekonomije bez ozbiljnih reformi obrazovanja i značajno većeg ulaganja u isto, besmisleno je.Bez kvalitetne, a ne jeftine radne snage, nijedno društvo u XXI veku ne može napred.Industrijske grane bazirane na novim tehnologijama i kvalitetnom kadru su gotovo bez ikakvih problema prevazišle svetsku ekonomsku krizu i takvi sistemi odavno su izašli iz recesije.

U kontekstu obrazovanja u Srbiji podsetiću samo da je usvojena Strategija razvoja obrazovanja do 2020. godine  već skoro 2 godine u fioci nadležnog ministarstva i još uvek bez akcionog plana za njeno sprovođenje.Koliko god da je presek stanja tada bio dobar, on više ne može biti reper za neki akcioni plan jer hteli mi ili ne, vreme neumitno teče i stanje se, nažalost, u ovom slučaju menja na gore.

Da li onda ovakav predlog Zakona o radu sugeriše da se od modernizacije obrazovanja odustalo?

     Trenutne posledice ovakvog zakona o radu po svakog zaposlenog stanovnika Srbije biće, manje novca i nimalo sigurnosti. Ako pretpostavimo da gladan čovek mora da jede,bolestan da se leči, a računi moraju da se plate –  onda je jasno da će porodice pomenuti manjak pokriti sredstvima za obrazovanje budućih generacija.

Sindikat prosvetnih radnika Vojvodine npr. nekoliko puta je podržao ideju o izgradnji srednjoškolskog centra u Zrenjaninu  na mestu bivše, a sada napuštene kasarne, kao bazi za kvalitetno srednjoškolsko i buduće univerzitetskoobrazovanje. Uporno ćutanje vlasti da se o tom predlogu uopšte izjasne sada postaje potpuno jasno.Čemu obrazovanje, ako su za posao koji sadašnje učenike u budućnosti čeka potrebni  samo ekstremiteti, a pamet i znanje su tu samo višak?

     Ako ovaj i ovako jednoobrazan zakon ugleda svetlost dana u praksi, o budućnosti Srbije ne treba brinuti.Ona je već sada upisana, a stid me je i reći kako će izgledati.

Dušan Kokot