Наставници сами плаћају (не)потребне семинаре

„Радионице”, неопходне за задржавање лиценце, често држе нестручни предавачи који на томе једноставно – зарађују.
Стручно усавршавање за наставника из, на пример, Ковина, није само обавеза коју мора да испуни да би задржао посао, већ и озбиљна инвестиција. „Добар” семинар кошта 10.000 динара, по правилу организује се у великим градовима, попут Београда, Крагујевца, Новог Сада, Ниша, па уз navedenu цену треба додати и трошкове пута, хране и смештаја, јер добар семинар траје неколико дана.

С просечном зарадом од око 45.000 динара наставник из мање средине с пуним фондом часова даће готово пола плате за један овакав семинар. Ако има, на пример, 20 одсто норме, он зарађује око 10.000 динара месечно и за њега је то чист луксуз.

Наставник из Ковина, као и онај из Лебана, или Београда, или Крагујевца, просветни радник са 100 одсто или са 10 одсто норме, сви имају подједнаку обавезу стручног усавршавања да би задржали своју лиценцу.

Сви они, дакле, морају да иду на семинаре. Кад би било по слову закона, сви они би, теоријски, могли да се нађу на истом овом „де лукс” семинару који по особи кошта 10.000 динара, јер је локална самоуправа у обавези свима да плати семинар.

Како је то Законом о основама система образовања и васпитања осмишљено, објашњава Слободан Брајковић, председник Синдиката радника у просвети Србије.

– Сваки директор у обавези је да на почетку године преда списак наставника за стручно усавршавање локалној самоуправи и да води рачуна да сви запослени равномерно иду на обуке. Локалне самоуправе, затим, рефундирају школама трошкове стручног усавршавања. Тако би требало да буде, али у већини случајева није. Неки немају паре, неки неће да их дају, а наставници у страху од отказа, онда сами плаћају трошкове семинара – напомиње Брајковић.

Стручно усавршавање обавеза је наставника од 2002. године. Плаћање није. Да би задржали лиценцу, наставници у року од пет година треба да скупе 120 бодова са стручног усавршавања, односно ван школе.

Просечни семинар кошта око 3.000 динара, траје један дан и најчешће носи осам бодова. Драган Матијевић из Уније синдиката просветних радника Србије каже да се такав семинар углавном састоји од два сата предавања, радионице и анализе која следи на самом крају.

– То је један тамни вилајет. Стручни семинари су добри, на њима може нешто да се чује и научи, али их има приличан број који обрађују опште теме, како комуницирати са родитељима, како написати портфолио и слично, и они су потпуно бескорисни и бесмислени. С друге стране, из мог предмета, филозофије, готово да и нема стручних семинара – наводи Матијевић.

Он напомиње да Унија наставнике саветује да не плаћају семинаре, јер то није њихова обавеза. Они, међутим, у страху да ће изгубити лиценцу и посао, под притиском због проблема технолошких вишкова о којима се сваке године прича, опредељују се да не истерују правду, и на крају, плате семинаре из свог, иначе танког, наставничког џепа.

Питање финансирања стручног усавршавања било је тема једног од састанака представника просветних синдиката са министром Срђаном Вербићем.

– Тражили смо да не одговарају наставници ако локална самоуправа не плати стручно усавршавање. Такође, многи семинари нису стручни, предаје се на њима свашта, држе их нестручни људи, а наставнике приморавају да их плаћају. Пошто смо имали много примедаба на квалитет семинара, тражили смо од министра Вербића да се избаце сви семинари који нису стручни – каже Брајковић.

Школе из Београда се некако и сналазе, додаје председник Синдиката радника у просвети Србије. Уплати им се део новца за стручно усавршавање, па наставници, барем делимично, не морају сами да плаћају оно што и није њихова законска обавеза. Међутим, неке школе у Војводини, на пример, у тешком су положају.

– Њима не само да локална самоуправа не плаћа стручно усавршавање, већ не добијају новац чак ни за материјалне трошкове попут грејања или хране за кухињу. Те школе не добијају готово никаква средства и морају саме да се сналазе како би настава могла да се одвија – опомиње Брајковић.

Извор: Политика