Obrazovanje u Srbiji kontroliše samo 126 inspektora

Prosvetnoj inspekciji se češće žale roditelji đaka nego nastavnici: prvi zbog ocena, a drugi zbog tehnoloških viškova. – Zbog malih plata mladi neće u inspektore

U ovom trenutku prosvetni inspektori širom Srbije prikupljaju podatke o fakultetima i visokim školama kako se bi što pre počelo sa kontrolom broja upisanih studenata i rada isturenih odeljenja. O tome da li fakulteti i škole rade u skladu sa zakonom i akreditacijom, u Srbiji se stara samo 20 republičkih i 106 pokrajinskih, opštinskih i gradskih inspektora, a veliki problem čini nedovoljan broj ljudi jer mladi neće u inspektore zbog malih plata, dok opštine ne obavljaju svoj deo posla kada je u pitanju imenovanje na lokalu.

Ovo za „Politiku” priča Velimir Tmušić, dugogodišnji načelnik Republičke prosvetne inspekcije Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, posle skupa prosvetnih inspektora na Fruškoj gori, na kom je, kako kaže, napravljen plan aktivnosti za ovu školsku godinu. On objašnjava da se u toku godine inspektori okupljaju dva puta, u ovo vreme i u junu, i da su doneta nova uputstva o ponašanju inspektora i kodeks ponašanja, što je bilo neophodno usladiti sa novim zakonima.

– Problemi u radu na koje smo ukazali jeste pre svega mali broj inspektora, razuđenost ustanova i to što neke lokalne samouprave ne imenuju inspektore za predškolske ustanove, osnovne i srednje škole, iako su to u obavezi, da ne govorimo o uticaju opština na rad inspektora čiji su oni zaposleni. Potrebno je doneti zakon o inspekciji kako bi se naša služba uredila na efikasniji način, to je zacrtano i u Strategiji za borbu protiv korupcije, jer onda bi republički inspektori mogli da postupaju u svim ustanovama obrazovanja – kaže Tmušić.

Na naše pitanje da li inspektori moraju da reaguju na svaku prijavu i ko se i zbog čega najviše žali, sagovornik odgovara da su inspektori u obavezi da reaguju po svakoj prijavi koja je zavedena, a anonimne se procenjuju. Ukoliko nisu nadležni, ustupaju predmet, na primer, turističkom ili inspektoru rada.

– Više se žale roditelji nego nastavnici i to najviše kada su upisi, popravni ispiti i kad je kraj školske godine, zbog ocena ili kada se vodi disciplinski postupak. Nastavnici se mnogo žale na liste tehnoloških viškova, jer smanjuje se broj dece, pa se smanjuje i potreba za nekim radnicima i to mora da kontroliše inspekcija rada – objašnjava glavni srpski inspektor.

Ova priča iz ugla nastavnika i roditelja ipak deluje malo drugačije, sudeći prema neprekidnim dopisima medijima, ali i prema specijalnom izveštaju Organizacije sa ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) . U ovom dokumentu od 140 stranica koji je pod nazivom „Jačanje integriteta i borba protiv korupcije u obrazovanju Srbije“ objavljen prošle godine, navodi se da se zaposleni u školama najčešće žale Ministarstvu prosvete zbog zapošljavanja i otpuštanja nastavnika i direktora škola bez poštovanja procedure. Većina prijava i sporova u vezi sa odlukama Ministarstva rešena je u korist ministarstva.

Problemi sa školskim upravama su među tri oblasti sa najviše žalbi. Ova kategorija se odnosi na rad direktora i školskih odbora, a povremeno i školske administracije i uključuje i žalbe nastavnika na raspored časova. Ostale kategorije se odnose na uslove u školama i oko škola, žalbe na ponašanje nastavnika, loše postupke, nasilje u učionicama… Nastavnici su takođe izjavljivali da nemaju poverenje u znanje inspektora.

Tmušić, s druge strane, kaže da su inspektori dobro obučeni za rad, da u glavi moraju da drže oko 400 propisa koji se trenutno primenjuju u vrtićima i osnovnim i srednjim školama.

– Osnovni posao inspektora jeste da pomogne školi, zaposlenima i nastavi, a ne da kažnjava, kako se taj posao često doživljava – kaže na kraju Velimir Tmušić.

Sandra Gucijan

Izvor: Politika