Svaka vlast se jedino boji mase na nogama. Jedino masa poseduje moć da celokupnom društvu donese korenite promene. Rasparčane grupice građana tu moć nemaju, niti će je ikada imati. To je osnovni razlog zbog kojeg sadašnja vlast praktično ignoriše učestale proteste, demonstracije i štrajkove.
Jedan dan protestuje 4.000 advokata. Sledećeg dana protestuje više stotina studenata u različitim gradovima. Dan kasnije, protestovaće lekari. Posle njih slede prosvetari. Nedeljom na red dolaze nezadovoljni građani zbog ukidanja “Utiska nedelje”. Zatim, advokati ponovo organizuju proteste i ciklus nejedinstva se mesecima nastavlju.
Dok različite grupice građana različtima danima organizuju proteste na različitim lokacijama, Aleksandar Vučić sedi u premijerskoj fotelji ponavljajući mantru: “Rasparčaj pa vladaj”.
Interesantno je to što se Aleksandar Vučić uopšte ne oglašava povodom učestalih protesta. Zašto bi se i oglašavao kada zna da raspračani protesti nemaju gotovo nikakav uticaj na njegovu vladu?
Kada Aleksandar Vučić, maher za uznemiravanje građana iz devedesetih, ugleda nejedinstvo demonstranata, on sebi kaže da nema potrebe da se tim povodom oglašava jer bi to značilo ozvaničenje masovnih raspračanih protesta protiv njega. To ozvaničenje bi moglo da izazove lančani efekat.
Međutim, kada bi se advokati udružli sa studentima, lekarima, policajcima, prosvetarima, radnicima i jedinstveno odlučili da na nekoliko dana blokiraju centar Beograda, zgradu Vlade i ceo državni aparat, tada bi zasigurno poslali jasnu poruku vladi:
“Promenite vašu politiku ili odlazite sa vlasti ili ćemo vam mi pomoći da odete.”
Ovo je igra “najjači i najuporniji opstaje”. Zapitajte se. Zašto država ne popušta? Država ne popušta jer će advokati jednom odustati od demonstracija kada shvate da se od rasparčanih protesta ne može prehraniti porodica.
Prosvetari i lekari će odustati od protesta jer će se pomiriti s činjenicom da je bolje primati i tu smanjenu platu, nego uopšte ne dobijati platu zbog demonstracija koje nemaju efekta.