Novi pravilnik – nove podele

Još mi se nije slegla gorčina u stomaku od kada su nas, razredne starešine, upotrebili da prikupljamo podatke bankovnih računa roditelja zarad podele novca srednjoškolcima pred izbore – stigao je novi povod za gočinu: novi pravilnik.

Osim što je pun novina, a one se kreću u opsegu od brojčanog i permanentnog ocenjivanja vladanja učenika, postupanja u slučaju dužeg odsustva učenika sa nastave koji podrazumeva plan ocenjivanja za učenika, većeg broja pismenih provera po nedelji tu je i mogućnost da roditelji iznose primedbe na rad nastavnika i stručnih saradnika – organizovano i „udruženim snagama“.  Od obećanja da će se smanjiti nepotrebna administracija nema ništa – to je definitivno bilo „obećanje – ludom radovanje“. Unosićemo i obrazlagati ocene iz vladanja, praviti planove ocenjvanja za učenike koji izostaju  11-15 dana, ali navikli smo da nam povećavaju „samar“ administracije i to ćutke podnosimo.

Ipak, u javnosti se najviše polemike vodi oko uloge roditelja koji mogu da podnesu pismenu prijavu na rad nastavnika i stručnih saradnika – po kojoj škola mora da reaguje i da ispita rad nastavnika i donese neku preporuku. Prema pisanju Nova.rs Minstarstvo prosvete je zatrpano prijavama roditelja pa su uveli ovu novinu: proceduru po kojoj roditelji mogu da se žale na rad nastavnika i stručnih saradnika. Grupa roditelja pismeno dostavlja prigovor odeljenskom starešini, a on potom obaveštava „grešnog nastavnika“ i  školu koja je dužna da sprovede postupak. Zatim na scenu stupa stručno veće unutar škole koje će da razmotri taj prigovor i dati preporuku direktoru škole šta je potrebno da nastavnik uradi kako bi otklonio razlog za prigovor.

Prvo što uočavam, ako izuzmem blasfemičnost ove mere, je uvećanje administracije. Neko će morati da vodi zapisnik, piše izveštaj, zavodi predmet – eto nam još iste one administracije koja nas opterećuje i udaljava od suštine našeg poziva a to je tranfer obrazovanja i vaspitanja.

Drugo, u eri Viber i sličnih grupa u kojima su roditelji i učenici povezani, neće biti problem da brzo i lako takva praksa zaživi i da se roditelji ad-hoc organizuju u „linču protiv nastavnika“ bez obzira da li za to imaju utemeljenje ili ne, i da li su razlozi objektivni ili fingirani.

Treće, ko kaže da će zbog ovih procedura koje predviđa novi pravilnik biti manje pritužbi Ministarstvu prosvete kojima su oni zatrpani protiv nastavnika. Roditelji će i dalje da pišu i da se žale višim instancama jer u našem narodu je ukorenjeno shvatanje da kad imaš problem obrati se što višoj poziciji, jer „riba smrdi od glave“. Bilo bi interesantno da saznamo koliko Ministarstvo prosvete dobija pritužbi na rad nastavnika, a još više koliko se roditelja obraća direkno kancelariji Predsednika Republike sa žalbom na rad nastavnika. Moguće je da u budućnosti roditelji koji se požale Ministartvu prosvete dobiju e-mail koji ih upućuje na proceduru koju predviđa novi pravilnik. I „odiseja“ može da počne.

Četvrto, kakvu god da meru odredi stručno veće za „grešnog nastavnika“ ko nam garantuje da će to zadovoljiti rodiljte i da se oni opet neće obratiti Minstarstvu prosvete? Ono što je sigurno je da će članovi tog stručnog veća biti višestruko isfrustrirani  – kako zbog sastančenja koje im oduzima vreme, zbog zapisnika i druge administracije koje će to da proizvede, zbog stavljanja kolege „na stub srama“ – svesni da ne mogu objektivno da postupaju jer niti prisutvuju času spornog kolege ili koleginice, niti su obučeni da vode takve postupke. A za to nismo ni plaćeni. Plaćeni smo za transfer znanja i obrazovanja, a ne za kvazi sudove časti. Posle svega, čak i ako se utvrdi da „grešni kolega“ nije ništa zgrešio, neće biti prijatno da se on i članovi njegovog veća sreću po hodnicima i zbornici, pogledati ga u oči i kiselo se osmehivati dok u glavi lebdi misao: „Možda sam ja sledeći“.

Utisak kome ja ne mogu da se oduprem i koji mi stvara „gorčinu u stomaku“ je što je ovo još jedan dopinos stvaranju podela, kako u obrazovnom sistemu tako i u čitavom društvu. Umesto da se radi na zbližavanju svih aktera obrazovnog procesa, a naročito roditelja i nastavnika, Ministarstvo prosvete nam predlaže postupak kako da jedni budu protiv drugih.  Za to vreme deca će, kao i struja ići linojm manjeg otpora, odbijajući sve i svakog ko im ne ide „niz dlaku“ ko ih ne tetoši i ne doprinosi njihovoj detecentričnoj predstavi sveta i poretka u kome, pojedini, odrastaju. Podele i raskoli se ovom procedurom koju predviđa novi pravilnik ne dešavaju samo na osi roditelj-nastavnik, već i nastavnik-nastavnik, što će sigurno naštetiti mnogim kolektivima, kao i pojedincima. U duboko podeljenom društvu, ovo je još jedan prilog koji nas sve zajedno vuče na dno gde  vladaju frustracije, anomičnost i apatija i gde je jedina konstanta: ljudska glupost.

Tek kada shvatimo da udruživanjem, zbližavanjem, razumevanjem, empatijom i „stavljanjem u tuđe cipele“ možemo da preokrenemo situaciju – stvari će poćeti da se menjaju. Do tada će proći manje ili više vremena, zavisi od naše spremnosti da se ujedinimo i stanemo pod kišobran čiju okosnicu čini naše dostojanstvo i čast profesije čiji smo predstvnici.

Oduzeli su nam ono što smo pustili, uzeće nam ono što im dozvolimo. Na nama je.

U   Kikindi,  19. 02. 2024.

Član SPRV

Danijela Aćimov Brizić

profesor sociologije