Предлози изнети у нашој Платформи су изводљиви у кратком року, не захтевају никакве крупне и дуготрајне реформе и могу довести до крупног и видљивог бољитка већ у наредних неколико година
Платформа Универзитета у Београду за унапређење статуса наставничких студијских програма на УБ и очување образовног система у Републици Србији,позната у јавности као „Платформа осам декана“, постала је, током протекле године, документ око кога су се окупили и који су подржали кључни форуми у Републици Србији: готово пре годину дана Платформу је једногласно усвојио Сенат УБ, недуго потом сви факултети природних наука и математике и сви репрезентативни синдикати просветних радника Србије.
Начин на који је Платформа одјекнула сигнализира да у друштву постоји снажна свест да нам је образовни систем озбиљно угрожен, да држава која нема добар темељ у образованју нема никакву перспективу и да је последњи тренутак да се делује брзо, мудро и одговорно.
Нас осморо смо формирали радну групу, морам рећи – аутохтону и крајње ефикасну радну групу, која је задатак што га је самој себи поставила обавила за непуна три месеца. Ово је важно напоменути јер у јавности постоји (оправдан) одијум према појму „радне групе“ уопште, будући да је постало уобичајено да неко ко има полуге моћи, а не жели да реши неки проблем – формира „радну групу“, која потпуно умртви покушај таворећи годинама без покрета и учинка. Дакле, нас осморо смо потпуно другачија радна група, самоформирана и, следствено томе, брза и ефикасна, а наш мотив као одговорних професора и декана била је жеља да нешто истински урадимо.
Констатовали смо да је наставничком позиву одузето достојанство, да друштво не цени овај позив, што ђаке све више подстиче на недолично понашање према наставницима. Медији често извештавају о бизарним ситуацијама у учионици у којима се ученици према наставнику понашају на видно бахат и насилнички начин.
Финансијска ситуација у којој се налазе наставници је катастрофална. Плате су увредљиво ниске, што је јасан сигнал да овај позив није један од приоритета државе. Наставници су, поред тога, оптерећени непотребним, бесмисленим, административним обавезама које им одузимају време и убијају вољу за радом.
Приметно је и урушавање квалитета образовања: резултати на ПИСА тестовима указују на видан пад функционалне писмености. (На пример, када је читање у питању, функционална писменост подразумева да ученик уме да формулише тврдње које су изнете у тексту и препозна аргументацију у прилог тим тврдњама, да може самостално да сажме текст а не изгуби његову суштину, да препозна и информације које у тексту нису експлицитно изречене итд.)
Предложене су следеће мере.
Први корак ка решаванју кризе јесте да се прецизно утврди стање наставног кадра у Србији, што значи да је неопходно да Министарство просвете хитно спроведе анализу по регионима, како би се утврдило колико наставника недостаје по предметима. Једно од решења проблема недостајућег кадра могло би бити да региони стипендирају студенте у складу са својим потребама. Предложили смо и да се усвоји програм постепеног повећања плата наставника до момента када ће оне бити на нивоу 1,3 до 1,5 просечних зарада у Србији. Поред тога, апсолутно је неопходно заштитити интегритет наставника. Један од начина је да се пропишу мере којима се проверавају приговори на оцењивање и успоставе протоколи поступања у случају непримереног понашања ученика и родитеља.
Да би се вратио дигнитет образовном систему, мора се вратити дигнитет наставнику. А да би се вратио дигнитет наставнику, он мора бити пристојно плаћен, заштићен и уважен.
Имајући све ово у виду, позвали смо Министарство просвете да одмах предузме потребне кораке и добили обећање да ће се по нашем предлогу поступати и уверавања да су анализе стања по регионима започете. Држимо их за реч.
Последњих година се много говори о демографском паду и једној тамној слици која чека Србију у будућности: све је мање деце и, како сада ствари стоје, све ће их мање бити. Но, постоји још једна тамна визија која се надвила над нашу блиску будућност, и која је извесна за само неколико година, ако се нешто не предузме сад и одмах: деце има, ученици чекају – а нема ко да уђе у учионицу.
Проф. др Ива Драшкић Вићановић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду