„Племе моје сном мртвијем спава“

У овим, за нас новим и апокалиптичним, временима сви смо свесни забрињавајуће чињенице – недостатак емпатије.

Сви ми, а опет свако на свој начин се суочавамо са ужасним догађајима од 03. 05. 2023. године. Неверица, немање речи, бес, шок и бол су осећања која се у свима нама преламају и боре. Ово је дан када је Србија стала! Нема даље и нема дубље… Дете је „дигло руку“ на децу и то у школи. Све институције су протеклих деценија, што због својих грешака, што због спољних објективних утицаја, изгубиле поверење обичног човека. Једино је просвета остала на стакленим ногама, као последња утеха и уточиште. На дан када је Србија стала и то је уништено. Поред свих „реформи“ и „бесловесних експеримената,“ цела просвета је почивала на ентузијазму већине просветних радника, који су у тај „Храм знања“ улазили као у своју кућу. Попут античких философа делили своје знање генерацијама СВОЈЕ деце, не због материјалне користи, већ из убеђења да раде нешто узвишено и велико.

„Црни дане, а црна судбино…“ Тог црног – најцрњег дана нико од нас ко свакодневно улази у школу, није остао равнодушан, од теткице, наставника до директора. Уочи дана када ђурђевак  најлепше цвета, ми смо морали да станемо. Стали смо да испустимо крик бола и немоћи. Наше цвеће је злокобно посечено! Зашто тог дана, када је крик заменио нашу мртву тишину, је неко очекивао да ми даље причамо о: клисурама, угловима, алдехидима… Зашто је неколицина директора одлучила да све мора да иде по плану и програму? Па зар ви нисте из наших редова, зар нисте они који бисте први требали да станете испред нас у овом тренутку? Зар верујете да би вас неко из школских управа прекорио у тренутку када је Србија стала? Дубоко верујем да није функција оно што вас карактерише као људе, већ емпатија због које су вас колеге и бирале да их водите. Немојте терати своје колеге да наставе као да је све нормално, када више ништа није нормално. Будите им родитељ и водиља, да и сви ми то будемо оним недужним бићима због којих и јесмо ту у „Храму знања.“ Нека вас води крик колега, деце и родитеља: „Овако више не може!“

Просвета је деценијама свашта преживљавала или што би рекао бесмртни песник: „Зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим!“

Јован П. Милинковић, проф. историје
Синдикат просветних радника Војводине