За деценију и по у Србији чак 15.000 првака мање

Мада је овонедељни почетак нове школске године, сходно Закону о основама система образовања и васпитања и Стратегији развоја образовања до 2020. године требало да буде, бар што се финансирања школа тиче, потпуно другачији, и овај 1. септембар биће исти као и сви досадашњи. Наиме, нови модел финансирања школа по броју ученика, који је према најавама требало да  донесе  смањење броја одељења и школа, а самим тим и предавача, ипак није почео да се преимењује од ове школске године, па ће плате наставника и даље зависити само од тога колико недељно одрже часова, а не, као што је реформско финансирање обећавало, зависно од усавршавања, квалитета рада и успеха њихових ђака.

И премда се у Министарству просвете нико не изјашњава о разлозима због којих још једна законска обавеза није испоштована, већ мала статистичка анализа на ово “безакоње” може бацити извесно светло.

А статистика каже да је за само осам година у основним школама број ученика опао за чак 15,55 одсто а број школа  за 2,4 одсто, број одељења за 9,02, док се истовремено број наставног особља повећао за чак 16,36 одсто!? У истом периоду број средњих школа је повећан за 3,98 одсто, број одељења је скочио за 3,66, број наставника за више од 19,95 одсто, док је број ученика пао за 7,86 одсто!? А када се наставници и ученици укрсте, у основној школи имамо  11,5 ученика по наставнику или 20,5 у одељењу, а у средњим  9,4 ученика на једног наставника, што је 25,6 по одељењу.

Иза ових процената крије се и поражавајући податак да се за мање од  деценије у Србији број ђака смањио за читавих 100.000, што је 100 овећих школа или читав један осредњи град. Још више забрињавају подаци о броју првака, јер су они још сигурнији показатељ тренда. Тако смо прошле године имали  за око две хиљаде првака мање него 2012. године, када је уписано 1.000 првака мање него годину дана пре тога, а у 2011. је у први разред уписано чак 1.900 првака мање него 2010. И тако већ више од деценије – статистика каже и да је прошле године у први разред кренуло чак 15.000 првака мање него 2000.године.

Када изађемо из свих ових процената, видимо да у школском систему, чијим се квалитетом баш и не можемо похвалити, на све мање деце имамо све више наставника. У основним школама 2002. године је са 691.334 ученика радио 43.731 наставник, а десет година касније, када је број ученика пао на 583.799, број наставника повећао се на готово 51.000. У средњим школама, процентуално још и више, јер број средњих школа се повећао за готово четири одсто. Број одељења у њима за 3,6 процената, док се број ђака истовремено смањио за 7,86 одсто, то јест са 306.411 пао је на 282.337.

Ова несразмера између смањења броја ученика и поваћавања броја наставника довела је до тога да се просечан број ученика у одељењу у основној школи смањио са 22,12 на 20,53,то јест са 15,5 на 11,5 по наставнику, а у средњој је у одељењу просек са 28,8 пао на 25,6 ученика, а по наставнику са 12,2 на 9,4 ученика.

Други сегмент ове анализе свакако би морао да буде рачун који показује колико све то кошта. И мада званична рачуница о цени једног ђака у Србији не постоји, то јест јавности није доступна, постоје процене по којима ће овогодишње школовање једног основца у државној школи коштати укупно око 1.650 евра. До ове своте истраживачи су стигли тако што су узели у обзир годишњи буyет Министарства просвете за основно образовање од 73,5 милијарде динара, и поделили га са бројем основаца. Добили су да ће држава која преко Министарства просвете финансира наставу, ове школске године издвојити по ђаку 130 000 динара. На то ваља додати трошкове које школама покривају локалне самоуправе, а оне плаћају текуће одржавање, комуналије, образовна средства, усавршавање запослених…

У овој школској години за те намене општине и градови издвојиће скоро 12 милијарди динара, или  безмало 21.000 динара по ђаку. Збир ове две своте чини директне трошкове, а када се он, ради лакше рачунице претвори у евре, сваки основац који сутра уђе у школу  друштво кошта око 1.300 евра годишње. Али то није све, ваља додати и  уобичајене трошкове које за школовање имају родитељи ђака, а то су трошкови просечног ђачког динара, они за уyбенике, па приватни часови, и тако се из кућног буyета за школовање додаје у просеку још око 40.000 динара годишње, што заједно с издацима државе и локалних самоуправа чини коначних 1.650 евра .

Да не буде забуне, још смо у Србији, у државним српским школама с немотивисаним и ученицима и наставницима, незадовољним родитељима, лошим резултатима на међународним проверама образовног система…

Али статистика је статистика, а просек просек, да овај пут не помињемо више од 100 основних школа са мање од по 10 ђака, а ни, рецимо, медицинске, у чијим одељењима их има и по 40. За први дан школске године замислићемо како ће бити лепо и лако просечном наставнику у Србији да пренесе знање на оних десетак ученика који му по статистици припадају. То се зове рад у малим групама, и у неким много развијенијим земљама има га само у јако скупим приватним школама. А код нас, ето, и у просеку.

Извор: Дневник